🐝Iako su pčele socijalni organizmi u čijem životu je dobrobit društva na prvom mestu, istraživanja su pokazala da svaka individua ima svoj karakter. Neke pčele više vole da lete, neke da čuvaju košnicu boreći se ili pak da istražuju okolinu, a sreća je da za pčele u košnici uvek ima posla.
🐝 Lako možemo zamisliti trenutak kada je ova pčelica izašla iz svoje ćelije duboko u košnici, 21og dana nakon što je došla na svet, kao jajašce. Njen univerzum odmah je postao diktiran mirisima, a prisustvo feromona matice činilo ju je smirenom i staloženom, znala je da je sve potaman i da je na njoj samo da zasuče rukave. Najpre je pomagala u čišćenju ćelija, spremajući ih za jaja. Velika matica, njena majka, neumorno je polagala jaja, a naša pčelica je naučila od nje šta je upornost. Želela je da što više pomogne i neumorno je radila, čisteći, hraneći larve i maticu. Naučila je da se sporazumeva sa drugim pčelama i kreće u mračnim hodnicima košnice. Tek ponekad bi se približila otvoru, iz kog je promaja donosila mirise koji joj nisu bili poznati i brzo bi skrenula dalje od ulaza...
🐝Osećala se bezbrižno u svojoj kući okružena porodicom, a onda, nakon tri nedelje u njoj je proradio čudan osećaj. Osećaj koji ju je naterao da protrese svoja krila, a strani miris spoljašnjosti postao joj je privlačan. Već sutra se našla na samom otvoru. Posmatrala je beskonačnu spoljašnjost dok je pored nje tromim koracima prolazio njen brat. Teturao se trapavo dok se probijao pored pčela stražara, a onda uzleteo i vinuo se daleko, daleko. “Vauu”, pomislila je naša pčelica, prišla ivici, osmotrila položaj Sunca i poletela. Popodnevna toplota, miris cveća u vazduhu i blagi vetrić su je lako obuzeli. Pogled na Sunce i košnicu nije ispuštala, pamteći njihovu poziciju u prostoru, koja je savršeno nalazila mesto u njenom pamćenju. Kružila je samo u blizini košnice, zajedno sa gomilom pčela njenog uzrasta, koje su učile da lete, ne napuštajući prostor u kom se i dalje osećao miris doma. Obavila je mnogo letova tog popodneva, a sreća ju je obuzela svaki put kada je završila probni let i vratila se kući. Pčele stražari bi je onjušile, prepoznale i pustile nazad kući, srećne da se vratila.
🐝Već za par dana stajala je u krugu sa vršnjakinjama spremajući se za prvi let, dok je njihova iskusna sestra plesom objašnjavala lokaciju poljskog cveća, nudeći svima da osete ukus i miris. Zatim su jedna za drugom izletale iz kuće u istom pravcu. Došla je i ona na red. Poletela je, tražeći isti ugao pravca leta sa Suncem, vodeći se instrukcijama. Preletela je brdašce sa bundevama i veliki staklenik u trenutku kada je prestala da oseća miris matice. Malo je usporila, pomislivši da se vrati, ali je brzo i još odlučnije pojurila dalje. Već je preletela dvoje ljudi koji su bezuspešno pokušavali da rasporede svoju pažnju na 6 beskonačno srećnih pasa, preko krova jedne, druge, pete kuće, da bi se spustila na livadu prepunu poljskog cveća, baš tamo gde ju je sestra poslala. Sve pčele koje je tamo zatekla bile su zaposlene, ne obraćajući pažnju jedna na drugu, pa je i ona brzo krenula u skupljanje hrane za svoju porodicu. Natovarenoj joj je bilo teže da leti, ali se privikla i lako vratila u košnicu. Tamo ju je opet obuzela toplina doma i tako dobro poznati miris porodice, čiji dobrobit je bio ceo njen razlog postojanja.
🐝Narednih dana je obavila bezbroj letova. Upoznala je bašte Krčedina kao što to retko koji čovek uspe. Sada je i sama istraživala, deleći cvetne lokacije sa drugim pčelama. Posebno dobro se osećala kada je prestao da cveta suncokret, a ona pronašla veliku baštu samoniklog cveća u dvorištu napuštene kuće. Jednom prilikom je tokom letnje oluje uletela kroz prozor poznatih joj šestoro kučića ne bi li izbegla kišu. Bilo joj je simpatično kako su psi, koje je stalno u letu viđala kako odlučno laju, sada bili zavučeni ispod kreveta plašeći se munja. Jednom prilikom je za delić sekunde izbegla da postane plen prelepe i za nju prestrašne šarene ptice pčelarice, šmugnuvši u krošnju oraha. Zajedno sa sestrama je uspela i da otera velikog stršljena od kog ju je hvatala jeza svaki put kada bi ga videla u letu. Ali sada je došao kraj, njena avantura se završila i svih stotine priča koje bi mogla da nam ispriča o svom kratkom životu ostaju samo njoj. Njena porodica je jača sada nego pre nje! Nije želela da troši dragocenu hranu svojim sestrama, posebno onim mlađim, koje će tokom zime čuvati društvo. “Spremili smo im dovoljno, preguraće sigurno zimu” razmišljala je na kamenu, tik do košnice, srećna pod mirisom doma, dok joj je padao mrak i hladni jesenji vazduh joj ledio telo.
🌎🌍🌏Ne bi trebalo da se poredimo sa jednostavnim organizmima u odnosu na koje smo napredovali odlukama koje smo kao vrsta donosili, ali možemo mnogo toga da naučimo. Superiornost i evolutivni iskorak koji smo napravili nas je doveo do toga da je planeta naša košnica i da smo se izborili da budemo njen jedini zaštitnik. Ukoliko to ne shvatimo, neće ni biti našeg doma. Optimistična je činjenica da sva bića oko nas čekaju trenutak kad ćemo se opametiti i pustiti ih da nam u čuvanju Zemlje pomognemo.
.
.
.
.
Comentários