Veliki problemi današnjice usko su povezani jedni sa drugima i redom ih čine klimatske promene i narušavanje ekosistema, uzrokovani pristupom čoveka u kom se od prirode samo neodrživo otima. U borbi za promene, svako od nas sam može da uradi izuzetno malo, naspram velikih korporacija i sistema. Povrh malog uticaja koji kao individue možemo imati, često smo skloni kritici. Tako je naša bašta “prirodnija” od neke druge, bolje razumemo užase plastike, naša ekološka inicijativa superiornija je od druge, ili sa gnušanjem posmatramo nerazumevanje ma koje teme u kojoj smo eksperti.
Suština je da glas možemo imati samo zajedno, kada se skupljamo oko sličnosti, trudimo se da zdravorazumsko razmišljanje promovišemo i postajemo svesni da apsolutno svaki najmanji gest, u okviru mogućnosti svakog od nas, zaslužuje aplauz.
U borbi za vrednosti budućnosti u kojoj za čovečanstvo ima mesta, često hvalimo prirodu kako uvek nađe put, kada je samo ostavimo na miru. Jako smo ponosni na mini oazu života koju čini naš vrt sa različitim vodozemcima, insektima i najrazličitijim biljnim vrstama, koje ovde nalaze dom. Međutim, kada sa velikim entuzijazmom pričamo o pticama koje se ovde gnezde, ili žabama koje su se vratile, prečesto dobijamo pitanje : “Šta vi imate od toga?”
Briga o balansu ekosistema, diverzitetu živog sveta i klimatskim promenama dolazi u drugi plan kada nam je fokus da obezbedimo uslove za život svojoj porodici. Tako je poljoprivrednicima nametnuto da profit bude primaran i to potpuno razumemo. Kada bismo mogli, svi bismo stali iza projekta čistog i zdravog životnog okruženja, pa tako svaka naša kritika uvek ide na adresu krupnog kapitala i nesposobnih državnih institucija.
Teško je boriti se za ideje koje su veće od nas samih. Posebno imajući u vidu prebrzi život današnjice koji nam se čini nikad kraćim, dok jurimo za ciljevima koji nam često promiču, ili postaju nebitni kada do njih stignemo. Nestajanje ekosistema nam nije toliko blisko kada i sami znamo da je naš život kratak. Duboko smo svesni naše prolaznosti i savršeno nam je logično da fantastična ljudska projekcija na izmišljena bića, poput Tolkinovih vilenjaka sa dugačkim životima, imaju bolju mogućnost da sagledaju prirodu i budu njen deo, pa i čuvar. Sledeći predsednik, revolucionar, ili novi Tesla je neka klinka ili klinac, tu između svih nas gladno upija znanja o životu, pa je svaka i najmanja borba za prirodu svakog od nas od neizmerne vrednosti. Zato, hvala od srca svima koji su bilo kad rekli ne plastičnoj kesi, da lokalnim proizvođačima hrane, uzgojili biljku na ma kakav prirodniji način, obradovali se novom gnezdu i ostavili ptice na miru, zasadili medonosnu biljku, čitali i pričali o problemima ekologije, ili uradili bilo šta nesebično i veće od nas samih za, sigurni smo, dostižno bolje sutra.
Comments