Oduvek sam bio fasciniran živim svetom. Kao dete sam dosadjivao porodici latinskim nazivima živih bića, želeo da se bavim životinjama u ma kom opsegu i pre svih drugih, nadljudska moć koju bih izabrao bio bi nemušti jezik. Devojka i ja smo sa ulice udomili šestoro pasa i dve mačke. Veliki akvarijum krasi dnevnu sobu, tu je jezerce za razmnožavanja žaba, u dvorištu se svake godine gnezde laste i crvenrepke, dok nas razne druge ptice stalno posećuju. Imamo hotele za insekte po celoj bašti, ježevi su redovni gosti a od skoro je tu i jato kokošaka. Uz takvu organizaciju imanja, često se pitam, da li formiram vrt i baštu ili zoološki vrt. Medjutim, za mene posebno mesto imaju pčele, a moja fascinacija njima traje od perioda kada sam bio dete i sa ponosom govorio “moj deda je pčelar”.
Često mi se čini da se deo interesovanja mojih baka i deda prelio u mene, pa je tako od deda Ilije stiglo pčelarstvo. Sećam se kako je uvek brinuo o svojim košnicama, sa radošću pričao o životu pčela, stalno se žaleći kako meda ima sve manje. Pčele su bića o kojima mogu neprestano da pričam, njihov složeni život ne prestaje da me oduševljava, dok stalno učim nešto novo. Dugo sedenje pored košnice, uz posmatranje pčela je opuštajuće i meditativno, a pčele brzo kod ljudi izazivaju zavisnost... da znate, upozorio sam vas. Bavljenje pčelarstvom nas uči o široj slici ekosistema u kom živimo, terajući nas da obratimo pažnju na biljke koje rastu i van našeg imanja. Vremenske prilike nam postaju od velikog interesa a sam ulazak u košnicu i praćenje njihovog života izbliza, čini poslasticu, sladju i od meda.
Pčelarstvom se nekad bavio svako i bilo je podrazumevano da domaćinstvo ima 4,5 košnica. Bilo je to neko prostije vreme u kome industrijalizacija i standardizacija nisu uzeli maha, vreme u kom su pčele bile srećnije i kada je pčelar bio svako. Danas, pčele izumiru zajedno sa svojim staništima a to se posebno odnosi na “divlje pčele” odnosno vrste koje nisu, dobro nam poznata, medonosna pčela. Bumbari, velika crna pčela drvarica ili mala pčela samica aktiviraju se u rano proleće i pre pomažu u oprašivanju nego medonosna pčela što je za odredjene biljke jako važno. Svakako, bez pčela ne bi bilo prirodnog procesa razmnožavanja biljaka, prenošenjem polena i to je svima poznat problem.
Zajednica medonosne pčele (apis mellifera) sastoji se od matice koja polaže jaja, radilica koje obavljaju različite poslove u košnici i trutova čiji je jedini cilj parenje sa maticom radi razmnožavanja. Prva premisa uspešnog pčelarstva je prihvatanje činjenice da pčele mnogo više znaju o pčelarstvu od nas. Na čoveku je zadatak da u što većoj meri nauči složene procese koji se u pčelinjoj zajednici odvijaju, da ih prepozna i primeni za svoje ciljeve. Tako, primera radi, nagon pčela za razmnožavanjem i rojenjem prepoznajemo na vreme i pčele sami delimo, izbegavajući da rojeve jurimo po obližnjem drveću.
Postoje različiti načini pčelarenja i premda imamo najviše košnica po glavi stanovnika, u Srbiji, kao i u svemu, dominira pčelarstvo koje donosi profit. Komerijalno pčelarstvo vrednuje samo proizvodnju i prodaju meda. Pčelinji paraziti uništavaju se otrovima koji dugo ostaju u vosku i tako se prenose u med. Čak i minimalno prskanje pčela, preparatima dozvoljenim u organskom pčelarstvu, ostavlja trag u košnici, jer pored unošenja toksina u med, uništava većinu korisnih mikroorganziama, koji sa pčelama tu žive. Takodje, čovek pčelama često uzima većinu ili sav med, hraneći je alternativom na bazi šećera, što u kombinaciji sa insekticidima vremenom daje neotporne pčele koje bez čoveka ne mogu da opstanu. Ove, komercijalne pčele, potpuno su zavisne od čoveka i ne mogu se uspešno koristiti u pčelarstvu bez tretiranja. Sa druge strane, u prirodi, obližnjem drvetu ili zavučene u fasadu zgrade, žive pčele koje uspevaju bez ikakve pomoći čoveka, preživljavaju i napreduju. Te pčele su za nas dragocene i njihovim prikupljanjem i smeštanjem u košnice pokušavamo da napravimo stabilnu bazu pčela, usput uživajući u potpuno prirodnom i zdravom medu.
Na kraju, za izumiranje pčela nije otkriven jedinstven razlog i podjednako su zasluženi izostanak medonosnog bilja dominacijom moderne agrikulture sa monokulturnim parcelama na velikim površinama, neodgovorni pčelari fokusirani na profit, kao i farmeri koji koriste pesticide, tako direktno ubijajući pčele. Pčele nemaju mnogo toga za prikupljanje na velikoj njivi kukuruza, travnjaci koje uredno kosimo ne dozvoljavaju biljkama da procvetaju a livade su u mom okruženju Vojvodine sve redje. Iz tog razloga pčelari svoje košnice sele u cvetne oaze kojih takodje ima malo. Primera radi, Fruška gora svojom raznovrsnošću flore omogućava cvetanje grupa biljaka u svakom trenutku godine a u poslednje vreme popularno je i urbano pčelarstvo po gradskim parkovima. Pčelama možemo pomoći, iako ne uzgajamo svi pčele i ne možemo da zasadimo šumu. Zasadite medonosno bilje u vašem vrtu, ostavite neki ćošak travnjaka bez košenja i pustite samoniklom bilju da tu cveta. Postavite drvene grede ili stabla u bašti za crne pčele drvarice i formirajte hotele za insekte. Ako baš morate da prskate biljke, pratite uputstva i ne radite to kada je biljka u cvetu. Pčele će vam biti zahvalne, posebno one divlje sa početka priče a vama će vratiti višestruko, oprašivanjem, koje našu civilizaciju hrani.
Takođe, odlučili smo se da otvorimo youtube kanal na kom ćemo proširiti deljenje naših iskustava. Ovo je prvi video i vidi se postupak postavljanja paketnog roja u košnicu. Nadamo se da će vam se dopasti ova novina.