Permakultura je pravac nastao kao odgovor na probleme izazvane pristupom konvencionalne poljoprivrede u kojoj nije bilo mesta za brigu o ekosistemu. Sam pojam izmislili su David Holmgren i Bill Mollison, od kovanica "permanentna" i "agrikultura" fokusirajući se na regenerativni i samoodrživi pristup poljoprivredi. Vremenom je praktikovanje permakulture uključilo pozitivno uticanje na mnoge probleme današnjice, pa je drugi deo reči, "agrikultura", postao "kultura". Permakultura je dakle skup principa koji poljoprivredu posmatra kao celinu, sa akcentom na očuvanje ekosistema, te smeštanje čoveka u isti. U okviru permakulture, želimo da iskoristimo svaki segment poljoprivrede u kojoj bašta nema smisla bez oprašivača, skupljanja kišnice, korišćenja obnovljivih izvora energije i uopšteno nalaženja rešenja koja modernog čoveka smešta u prirodni kontekst, tako da doprinosi stanju ekosistema, a ne da ga urušava. Shvatite to ovako, organska farma teži izbacivanju pesticida iz upotrebe u svojoj bašti, dok permakulturna ide korak dalje, privlačeći ptice, formirajući hotele za insekte, smanjujući eroziju tla, maksimizirajući zadržavanje vode, uvrštavanjem biodiverziteta i optimizacijom potrošnje energije... Svi principi permakulture bili su podrazumevani svuda na Zemlji pre samo par stotina godina, ali smo uspeli da ih zaboravimo. Mnoga prirodna imanja prate principe permakulture, a da za pojam nikad nisu ni čuli i zato ga prihvatamo sa rezervom. Za nas, ovaj pravac je najkorisniji kada planiramo neki novi projekat na imanju, pa ćemo tako, primera radi, potražiti "permakulturni način za uzgoj pečurki".

Prirodni pristup poljoprivredi utemeljen u različitim pravcima poput permakulture, nije u kontradiktornosti sa konvencionalnom poljoprivredom, već samo zauzima drugu premisu. Naime, moderna poljoprivreda uključuje znanja različitih disciplina, poput hemije, tehnologije ili biologije, zarad postizanja maksimalnog prinosa, za najmanje uloženih sredstava. Ovaj preduslov usavršili su vrhunski naučnici, komercijalizovan je od strane velikih kompanija i po sistemu ključ u ruke dat seljaku, koji ne mora nužno da ga razume. Nerazumevanje dovodi i do mnogo grešaka, ali je prvi veliki problem činjenica da je seljak nebitan, jer njegovo znanje može brzo da stekne svako.⠀ ⠀ Herbicidi, primera radi, se u konvencionalnoj poljoprivredi plasiraju kao “lek za biljke” i nemamo nikakvu nameru da sporimo njihovu učinkovitost. Ali, ali, ali, tu je i drugi najveći problem. Posledice cele tehnološko-biološke mašinerije nisu u fokusu, jer se, ponavljamo, lanac konvencionalne poljoprivrede završava onog trenutka kada se prebroji profit.⠀ ⠀ Premisa koju menjamo, počiva na diverzitetu i stavljanju prirode na kormilo. Da, u ovakvom sistemu će se neke biljke razboleti i umreti, ali je i to potpuno prirodno. Ono što svakog dana uviđamo jeste efikasnost prirode, kada je samo pustimo na miru. Za kraj, ne sporimo uspeh agrotehničkih mera ljudi koji su školovani i znanje im ne manjka, samo praktikujemo drugi koncept, promovišući sposobnost prirode da bude samoodrživa, obnoviljiva i u najmanju ruku podjednako učinkovita kao konvencionalni pristup, ali i bez ikakvih negativnih efekata na okolinu, ili samog čoveka.

Monokulturni pristup poljoprivredi čini sadnju iste biljke (mono=jedne kulture) na velikim površinama. Sve mere moderne poljoprivrede lako su primenjive na veliki zasad, primera radi, kukuruza. Jedna mašina može istim priključnim uređajima lajo da obrađuje ovaj ogroman prostor. Agronomske mere održavanja su identične, izbor hibridnog semena dodatno standardizuje proces. Sve ovo je lako skalirati i umnožiti, te su velike poljoprivredne regije popunjene uz samo par različitih biljnih kultura. Ceo sistem čini početnu premisu i nema glasa protiv u savremenoj mašineriji koju čini poljoprivreda današnjice. Ovakvi sistemi ne postoje u prirodi, u kojoj je diverzitet ekosistema osnovna premisa uspeha, dok je monokulturni osuđen na propast.

Knjige: "Gaia's garden" : Toby Hemenway "Restoration Agriculture" : Mark Shepard "Dirt to soil " : Gabe Brown "The Nature of Oaks" : Douglas W. Tallamy "The One Straw Revolution" : Masanobu Fukuoka Youtube: Podcast: https://regenerativeskills.com/podcast-2/

Polikulturni pristup u poljoprivredi uključuje uzgoj velikog broja različitih biljaka koje doprinose, kako diverzitetu flore, tako i faune, pritom omogućavajući veći prinos u održivom sistemu. Ukoliko formiramo zasad, primera radi jabuke na jednom hektaru, priroda će nam poslati “probleme”. Ti “problemi” mogu, sa jedne strane, biti organizmi koji napadaju samu biljku ili njen plod. Sa druge, problemi su nepovoljne klimatske prilike u specifičnoj sezoni. Ukoliko smo posadili samo jednu kulturu, u monokulturnom pristupu, ovi problemi će se eksponencijalno širiti sa drveta na drvo, dok će kod klimatski nepovoljnih godina prinos na celoj parceli biti loš. Konvencionalna poljoprivreda podrazumeva monokulturu i u takvom pristupu je teško izbeći primenu savremenih agronomskih mera, poput pesticida. Bitno je naglasiti da organizme koji prave probleme sa prinosom, nikako ne treba nazivati štetočinama, jer ekosistem ne poznaje taj pojam. Pritom smo za prekomerno namnožene vrste sami krivi, uništavanjem njihovih predatora ili forsiranjem neprirodnog, monokulturnog pristupa.⠀⠀ ⠀⠀ U polikulturnom pristupu ovaj problem ne postoji. Organizmi u prirodi su mahom specijalizovani za jednu biljnu vrstu, koju recimo jedu. Kada dve biljke jedne do druge nisu iste, npr. gusenice se neće proširiti na susedno drvo, koje im nije ukusno i naći će se usamnjene na “ostrvu”. Tu će ih naći predatori, poput prica i lako držati pod kontrolom, tako da nikad ne postanu “problem”. Takođe, u ovakvom sistemu ćemo tokom svake godine obezbediti da specifični klimatski uslovi uvek pogoduju nekoj od mnogobrojnih vrsta, dajući nam uvek prinos. Uz to, povećavamo diverzitet, formiramo dom za razna bića, generalno pogodujući planeti. Jedan od načina kako da projektujemo ovakav sistem je food forest

Glavni činilac svakog prirodnog vrta su višegodišnje vrste. Ove biljke mogu imati mnoštvo primena, počevši od ishrane ljudi, životinja, formiranja biomase ili zaštite od spoljnih uticaja, poput buke ili različitih zagađenja. Mogu biti medonosne, azot fiksatori, ili pak u našem vrtu naći mesto zbog doprinošenja diverzitetu. Ove biljke pomažu svim drugim, pravljenjem senke, zaštitom od vetra, odbijanjem ili privlačenjem insekata. Pritom su tu svake godine i ne moramo ni na koji način narušavati tlo za njihovu sadnju, a one rastu zajedno sa vrtom i zapravo čine njegovu konturu i suštinu. Jednogodišnje vrste, koje svake godine sejemo, u našem vrtu popunjavaju prostor između višegodišnjih, koristeći sve benefite koje im one pružaju. Na nama je samo da pametno izaberemo gde ćemo šta posaditi.

Mikoriza je sposobnost određenih gljiva da svojim micelijumom formiraju simbiozu sa korenom biljaka. Mikoriza čini jedan od ključnih faktora biologije i hemijskog balansa prirodnog tla. Ponaša se kao veliki sunđer u tlu, omogućavajući prenos hranljivih materija i vode, a stalni novi naučni radovi na ovu temu nam govore da čudesni svet gljiva krije još mnogo tajni.⠀ ⠀ Sve ovo u velikoj meri možete da zaboravite onog trenutka kada okopavate vašu baštu, kako delikatni sistem micelijuma, zajedno sa drugim organizmima prirodnog tla, nemaju mnogo šansi protiv ašova ili pluga, a potrebni su meseci da se iole obnovi. Drugi ključni faktor je formiranje malča, jer organski sloj na površini tla čini gorivo za tlo i naš najvažniji zadatak je da izbegnemo da zemlja u bilo kom trenutku bude gola. Iz tog razloga, ne okopavamo i stalno malčiramo vrt slamom, seckanim drvetom i lišćem, dobijajući isti efekat rastresitosti tla zbog kog se i inače vrši okopavanje.⠀ ⠀ Pečurka je deo gljive koji najčešće jedini vidimo, “plod” je gljive i služi za razmnožavanje, raspršavanjem spora, odnosno “semena”. Ne znamo da li je ova gljiva mikorizna, ali su pečurke dobra indikacija da vrt ide u pravom pravcu, a razlika u kvalitetu tla u našoj bašti u odnosu na trenutak kada smo došli je neverovatna. Mi mikoriznu simbiozu vidimo kada kopamo, što je u našem slučaju samo kada sadimo drvo ili kopamo jezerca. Mikorizne gljive se mogu i kupiti, te na taj način možemo ubrzati ovaj proces, kada na nekoj parceli radimo od nule. Na žalost, iako nam je velika želja da više naučimo o vrstama gljiva na našem podneblju, nismo uspeli da pronađemo adekvatan način da prikupimo to znanje.

Malčiranje u osnovi čini prekrivanje tla radi sprečavanje situacije u kojoj imamo ogoljeni površinski sloj. Na taj način se vlaga duže zadržava u tlu, a korovi teže rastu. Ukoliko imate dostupan neki prirodni materijal dobićete dodatni efekat obogaćivanja tla, raspadanjem organskog materijala. Pogledajte detaljnije

Indijanski metod uzgoja bundeva, pasulja i kukuruza pod imenom 3 sestre je jedna od popularnijih prirodnih metoda podizanja bašte. Kukuruz omogućava pasulju potporu za penjanje, a veliki listovi bundeva i tikvi prekrivaju tlo i sprečavaju korovu da se takmiči za svetlost tako ga suzbijajući. Zasadili smo 3 sestre na prethodno formiranoj uzdignutoj leji po Hugelkutur principu, postavljanjem površinskog sloja preko organskog materijala.

Uzdignute leje čine strukture formirane od zatvorenih zidova popunjenih supstratom. Osnovni cilj je uzdizanje povšinskog sloja tla radi približavanja čoveku. Na ovaj način možemo sesti pored uzdignute leje tako da su nam sve biljke na dohvat ruke, bez saginjanja. Pored toga, izborom supstrata kojim popunjavamo rupe možemo uticati na kvalitet tla, i tako formirati sjajni vrt na mestima gde samo tlo nije kvalitetno iz ma kog razloga. Odluka o materijalu od kog se formiraju zidovi utiče na različite dodatne funkcionalnosti uzdignute leje i najčešće se koriste kamen ili drvo. Više o uzdignutim lejama pročitajte ovde.

Najpre na jednu gomilu ređamo sav organski materijal koji dobijamo na imanju: orezano granje, lišće, travu, otpad iz kuhinje i slično. Takvu gomilu prekrivamo zemljom najčešće dobijenom kopanjem jezera, koja uvek sistemima uzdignutih leja čine komplementarni par. Zemljom prekrivena biomasa se vremenom razgrađuje i tako obogaćuje tlo u kom rastu biljke. Ovakav sistem smo uspešno koristili za različito povrće, bilje, pa čak i za mali voćnjak. S obzirom na veliku količinu dodatnog kompositranog materijala, povrh granja, tlo je veoma bogato, a sistem jednostavani daje sjajne rezultate. Posebno je dobro što sve materijale dobijamo na našoj parceli recikliranjem, bez nepotrebnog spaljivanja ili odlaganja organskog materijala.

U prirodnom pristupu zemlja je najvažniji resurs i sastoji se iz površinskog organskog sloja i dubinskog, mineralnog. U ovakvom tlu postoje složeni procesi u kojima učestvuju različiti organizmi, počev od onih mikroskopskih (bakterija i fungusa), pa do složenih poput insekata. Tu su oni koji se hrane biljnim materijalom, razlažuči ga u tom procesu. Sa druge strane, postoje organizmi koji mogu koristiti biljne šečere, dok za uzvrat biljke snabdevaju različitim materijama, potrebnim za njen pravilan rast. Ukratko, u obnovljivom procesu koji postoji u prirodnom tlu, nastaju složena jedinjenja koje biljke mogu da usvajaju, na taj način hraneći se. U prirodnom tlu, van domašaja čoveka, svi ovi organizmi i procesi su u balansu, čineći ekosistem u kom svaki organizam ima svoje mesto. Konvencionalna poljoprivreda, sa druge strane, biljki dostavlja sve potrebne materije u finalnom obliku, sintetičkim putem. Ceo ovaj proces tada postaje nebitan, i biljne kulture se mogu uzgajati i u isitnjenim traktorskim gumama. Ekosistem je narušen, a industrijalizovani princip diktiran krupnim kapitalom interesuje samo količina finalnog proizvoda. Pored narušene prirode, u biljkama se često odvija nekompletna fotosinteza u kojoj se ne formiraju proteini, već biljna masa biva zasićena nitratnim jedinjenjima. Različiti insekti obožavaju ovakve biljke, dok nutritivna vrednost istih biva značajno smanjena. Jednostavan i svima jasan primer su gliste, koje razgrađuju organski materijal obogaćuju tlo, te svojim kretanjem formiraju tunele kroz zemlju omogućavajući hranljivim materijama, vodi i vazduhu da dopru do svih delova biljke. Onog trenutka kada okopamo tlo, uništavamo ove organizme. Takođe, većinu gljiva čiji je micelijum raširen kroz tlo kao mreža, potpuno uništava okopavanje. Često u prvoj godini nakon okopavanja imamo dobar prinos zbog činjenice da su izdrobljene gliste vrlo hranljiv materijal za biljke, a nakon toga su nam potrebne godine i godine da bismo ponovo ustanovili prirodni balans. Erozija, nestanak vode, namnožavanje vrsta koje postaju problem, samo neki su od posledica ovakvog pristupa. Izbegavamo okopavanje tako što stalno dodajemo organski materijal na vrh tla u vidu malča ili još bolje uvek se trudimo da u svako doba godine na svakom delu bašte raste neka biljka.

Najpre razgrnemo sloj malča formirajući “gnezdo”, a zatim stavimo šaku komposta. U kompost postavljamo sadnicu i pritisnemo kako bi bila u dobrom kontaktu sa tlom. Na kraju, vraćamo sloj malča, koji će štititi sadnicu ili seme dok raste.⠀ Mi smo u leju na fotografiji sadili šumske jagode, a isti proces važi i za bilo koju drugu sadnicu ili seme.

Teško ćete pronaći tekst u kome se pominju autohtone vrste našeg podneblja, bez hrasta. Hrast čini ključnu vrstu (keytone species) i ako se pitate koju vrstu da zasadite, izaberite hrast, na našem podneblju idealno lužnjak. Najbolje je hrast zasaditi direktno iz žira u zemlju. Ako pravimo rasad, u tom slučaju sadnicu presađujemo na finalnu lokaciju nakon najviše godinu dana. Ukoliko sadimo na nekoj neograđenoj lokaciji, stavljamo metalnu zaštitu.

Postoje razlicite sorte smokve, pa i one koje bolje podnose zime u kontinalnoj klimi. Imaju većinom manji plod ali su podjednako ukusne. Zime su u poslednje vreme dosta blaže i često smokve preživljavaju bez ikakve dodatne nege. Čest je slučaj u kome nadzemni deo biljke izmrzne da bi biljka na proleće pustila nove grane i imala ok prinose. Medjutim, ima mnogo toga što možemo da uradimo da biljci pomognemo: -Biljku sadimo na vrlo osunčanom mestu, idealno na južnoj strani. Dobro je da smokva bude ušuškana od vetra pa tako ima mnogo primera kada smokva savršeno napreduje uz kuću ili zgradu. -Metoda koja daje najbolje rezultate ali i troši najviše vremena je oblaganje biljke slamom i folijom na jesen. U tom slučaju nikako ne smemo dozvoliti da slama bude vlažna i podstakne truljenje u čemu nam pomaže dobro obmotavanje folijom (mi koristimo kese i izolir traku)

1. Očistite osunčano parče zemlje. Ne okopavajte ga, okopavanjem se uništavaju složeni biohemijski procesi u prirodnom tlu. #notillgarden⠀ ⠀ 2. Postavite debeo sloj kartona na tlu, kako biste sprečili neželjene biljke da nastave tu da rastu. One će uvenuti i dodatno obogatiti tlo. #cardboardmulching⠀ ⠀ 3. Formirajte uzdignutu leju od cigli ili kamena. Budite kreativni u formiranju oblika, napravite kružnu leju, četvrtastu ili u obliku spirale... Nemojte vezivnim materijalom (malterom) učvršćavati cigle. Rupe u samim zidovima biće dom za najrazličitije organizme, od kojih su mnogi predatori, koji će čuvati vaše biljke. #raisedbed #insecthotel⠀ ⠀ 4. Poređajte sloj debljih grana na samo dno. One će polako truliti i obogaćivati tlo u narednim godinama, što je posebno bitno imajući na umu da špargla dugo raste, pre nego što dobijemo prinos. #hugelcultur⠀ ⠀ 5. Postavite prirodni kompost. Mi ga dobijamo kompostiranjem svog organskog materijala na imanju u kombinaciji sa slamom obogaćenom fenomenalnim stajnjakom iz kokošinjca. Obratite pažnju od koga uzimate stajnjak, ukoliko ga dobijate od ljudi koji ne komercijalni način drže životinje hraneći ih različitim suplementima i koncentratom, onda ne možemo govoriti o prirodnom pristupu. #composting⠀ ⠀ 6. Postavite površinski sloj malča. Mi ga dobijamo seckanjem grana prečnika ne većeg od prsta , mašinom za seckanje. Malč je ključni faktor u zadržavanju vode, sprečavanju rasta drugih biljaka i poboljšanju kvaliteta tla. #mulching⠀ ⠀ 7. Razgrnite malč i postavite semenke, pa zaboravite na ovaj prostor. Špargla dugo raste i to je jedan od razloga za ipak neopravdano veliku cenu ove biljke na pijaci. Nemojte brati izdanke dok ne budu debljine palca, što se uz našu metodu događa u drugoj ili trećoj godini. #špargla⠀ ⠀ 8. Imajući na umu vreme čekanja, ne štedite na prostoru, ova preukusna i prelaka za uzgoj biljka biće savršen dodatak vašoj ishrani. Radi diverziteta, u većim lejama šparglu sadimo sa jagodama, sa kojima se super slaže.⠀ ⠀ 9. Uvek ostavljate neke stabljike da se potpuno razviju i daju vam seme. Na jesen, te stabljike preklapamo i ostavljamo iznad same biljke, kao dodatnu izolaciju za najhladnije zime.

Crna zova (Sambucus nigra) je autohtona vrsta za naše podneblje, prihvativa da raste, tu i tamo, pored puta, a za nas je jedna od najvažnijih vrsta. Daleko je poznat sok od cveta zove. Međutim, zrele crne bobice su od velike nutritivne vrednosti i to je posebno poznato pticama, koje rasejavaju ovu biljku, čini nam se svuda. Zato, samoniklost čini prvu vrlinu koju izdvajamo. Biljku je, takođe, vrlo lako razmnožiti i iz reznica.⠀ ⠀ Ne postoji drvo u našem podneblju koje brže raste od zove, što je njena druga velika vrlina. Njeno granje koristimo za seckanje i pravljenje malča, ili kao pritke za paradajz. Zovu intenzivno orezujemo svake godine, jer biljka u jednoj sezoni izgradi ponovo celu krošnju.⠀ ⠀ Na ovoj slici se odvija ceo jedan scenario u režiji prirode. Bubamara se hrani biljnim vašima, grupisanim na ovogodišnjoj, zelenoj, grančici zove. Mravi formiraju farme biljnih vaši, brane ih od predatora i hrane se sočnim sokom koji one luče. Bubamare ipak uspevaju da nadmudre mrave, taman toliko da ostanu site i biljne vaši se ne prenamnože. To nas dovodi i do treće vrline ovog drveta, koju izdvajamo. Naime, biljne vaši uvek biraju sočne zelene grančice zove i tako izbegavaju drugo drveće. Nektarina koja raste u blizini drveta zove sa slike, nema nikakvih problema sa biljnim vašima, od kako smo tu posadili zovu. Na ovaj način, zovu koristimo kao “žrtveno” drvo, dok nam ples mrava i bubamara omogućava da i zova, bez ikakvih problema procveta i donese plod.⠀ ⠀ O zovi bismo mogli naširoko. Raste i u prostoru u kom držimo živinu, pa i naše ptice jednostavno hranimo bobicama. Plod zove bogat antioksidansima je ukusniji kada se od njega napravi džem i u Vojvodini je bio vrlo popularan u periodu nestašice, tokom drugog svetskog rata. Od zove se pravi dosta lekova, kako u konvencionalnoj, tako i tradicionalnoj medicini. Njeno lišće se može koristiti za rasterivanje insekata, a zova je i drvo od kog je napravljen najmoćniji štapić u serijalu o Hari Poteru.⠀

Jedna od najvažnijih biljaka za nas je kopriva. Koristimo je u ishrani, pa smo tako danas, primera radi, uživali u pasti uz domaći prokelj, luk i koprivu. Uz gavez, kopriva čini glavni sastojak našeg prirodnog đubriva, jer u sebi sjajno akumulira veliki broj mikroelemenata. Takođe, suve stabljike koprive čuvaju naše jato od ptica grabljivica, tokom zime i ranog proleća, dok ne prolista drveće.⠀ ⠀ Koprivu gajimo grupisano, na različitim lokacijama površina 3-5 kvadratnih metara. Taj, naizgled mali prostor, čini pravu džunglu za njene stanovnike, kao što je ovaj pauk. Bubamare obožavaju ovde da polažu jaja, kao i mnogi drugi insekti predatori. Ovaj prostor je savršen primer uspeha koji je zagarantovan kada prirodu pustimo da nam pomaže.⠀

Stalno slušamo o problemima malinara. Grad, hladno, vruće, loša cena, užasna cena... Plod maline je osetljiv, težak je za branje, još teži za skladištenje i transport. U celom sistemu koji malinu donosi na vaš sto najmanju zaradu ima malinar i to je tužno.⠀ ⠀ Sa druge strane, malina raste kao korov. Svi problemi konvencionalnog uzgoja lako su rešivi na malom zasadu, dovoljnom za jednu porodicu. Biljka napreduje fenomenalno u prirodnom uzgoju, a sveže ubrane maline ne mogu da se porede sa onim koje imaju radni staž u hladnjači, prevozu, prodavnici, frižideru. Jednostavno rešenje u kom svi ispred kuće imamo zasadjenu malinu nije ni naučna fantastika ni utopija.⠀

Najduža noć je 21/22 Decembra na severnoj hemisferi i nakon toga dan počinju da budu sve duži, a na severnoj hemisferi počinje zima. Ako je Sunce grejač naše planete, zašto danas nije sredina zime? Tri meseca u godinu u kojima imamo najmanje sunčevih zraka su novembar decembar i januar i u tom slučaju bi činili zimu. Međutim, smanjivanje dana nije u direktnoj korelaciji sa temperaturom, jer je potrebno određeno vreme da se okruženje planete ohladi. To kašnjenje okvirno iznosi 3 nedelje i gotovo tačno stavlja početak zime na prvi decembar. Dakle, tri meseca koji su najhladniji, zbog kratkih obdanica su decembar, januar i februar, te čine zimu.⠀ ⠀ Sve ove faktore ne smemo uzimati kao konstante. Najpre, teško je porediti tačke na istoj geografskoj širini u Severnoj Americi i Evropi, jer smo mi na starom kontinentu povlašćeni uticajem golfske struje. Tu je i činjenica da period hlađenja u velikoj meri zavisi od vremenskih prilika u kasnu jesen. Različite kulture su godišnja doba vezivale za astronomske promene koje su pratili prividnim kretanjem Sunca na nebu. Tako se staroslovenski običaj u kom je početak zime rezervisan za prvi decembar zadržao u Rusiji. ⠀ ⠀ Sve ove stvari nas nisu mnogo interesovale dok nismo došli na selo. Želimo maksimalno da iskoristimo baštu, sadeći kulture koje odgovaraju određenom godišnjem dobu. Tako u toku jedne sezone na istom prostoru imamo puno “različitih bašti” i u svakom trenutku imamo nešto sveže. U praktičnom primeru to znači da prihvatamo da kod nas zima počinje 1og decembra s tim što očekujemo pomeranje od par dana, gore ili dole, u zavisnosti od toga da li je novembar bio topao ili hladan.

Postavljamu gomilu za kopostiranje u neposrednoj blizini staklenika, tako da je kroz prirodni materijal koji se raspada provučeno crevo. Nusprodukt procesa trljujenja organskog materijala je oslobađanje velike količine toplotne energije, koju na ovaj način koristimo za zagrevanje vode u crevu. Crevo je povezano sa rezervoarima kišnice u stakleniku, a prirodna cirkulacija vode omogućava pasivno zagrevanje.⠀ #zagrevanjestaklenika #kompostiranje #zivotnaselu #prirodnoimanje #zagrevanje #permakultura #permakulturasrbija #staklenik #greenhouse #compostheater

🌱Ukoliko na jednu parcelu posadimo drvo, brzo ćemo shvatiti da ispod njega, zaštićene, mogu da rastu različite vrste niskog rastinja. Repliciraćemo ovaj sistem, trudeći se da biramo što različitije vrste biljaka, tako da u ekstremnim godinama kada prilike ne odgovaraju jednoj vrsti, imamo hranu od drugih. U tako dobijen vrt naseliće se različiti organizmi. Mikroskopskim bićima ćemo omogućiti da budu motor našeg vrta, stalnim dodavanjem organskog materijala u površinski sloj tla. Kućice za ptice, insekt hoteli i košnice za pčele biće prvi sledeći korak, a živina u kombinaciji sa sistemom za kompostiranje pobrinuće se za recikliranje svog viška, odnosno “prirodnog otpada”.⠀ ⠀ 👩🏻‍🌾🏡👨🏻‍🌾Čovek u ovako formiranom vrtu ima sve potrebno za život i nastanjuje se u njemu kao njegov integralni deo, ne narušavajući ga. Granice između prostora za čoveka, onog za prirodu, odnosno dela za vrt se brišu, te u ovako postavljenom sistemu profitiraju i čovek i priroda. Smeštanje savremenog čoveka, sa svim vrednostima koje nosi urbana kultura, najveći je izazov, a ultimativni cilj našeg rada je brisanje granica između sela, njive i grada. ⠀ .⠀ .⠀ .⠀ .⠀ #životnaselu #izgradauselo #zdravasrbija #organskabasta #prirodnabasta #zdravahrana #priroda #sacuvajmoprirodu #permakulturasrbija #permakulturnoimanje #permaculture #nature

Svakog dana ćete u različitim novinama/portalima pročitati tekst o ekstremnoj lekovitosti određene biljke. Članci se smenjuju, dok kvazi novinarstvo živi od klikova. Naši vrtovi tako preko noći postaju prepuni aronije, godži bobica ili još neke od biljaka koja je dospela na naslovne strane. Sledeće nedelje će tako dominirati magični kupus, prezdrava cvekla ili pak celer za koji nećete verovati šta sve leči. ⠀ Činjenica je da su sve ove biljke jako korisne za čoveka i da postoji cela paleta nutritivnih i lekovitih vrednosti koje imaju. Pritom su preklapanja sveprisutna, pa je tako određena supstanca prisutna u velikoj meri u jednoj biljci, dok je njen sadržaj u drugoj takođe potpuno zadovoljavajući za pravilnu ishranu čoveka. Imajući to u vidu, u našoj bašti se fokusiramo na diverzitet sa jedne strane i dominantnu sadnju autohotnih vrsta, kojima naše podneblje odgovara, sa druge.

Kratak opis metoda prirodnog pčelarstva koje je kod nas dala najbolje rezultate u dugogodišnjem testiranju. Pojam prirodno je izuzetno relativan, jer svakako stavljamo pčele u kutije, pa je možda bolje reći prirodniji, jer sa druge strane ne koristimo nikakve preparate za pomoć pčelama, oslanjajući se isključivo na njihovu genetiku. 1. Prve godine kupujemo rojeve kod nasumično izabranog prodavca u oglasima. Naprednu alternativu čini postavljanje “zamki”, hvatanje rojeva ili preseljenje društva sa mesta gde smetaju ljudima. 2. Postavljamo ih u kutije, koje god, nebitno, mi koristimo LR jer nam se poklopila prilika da ih kupimo povoljno. 3. Ne koristimo satne osnove i ostavljamo pčelama da izvuku saće. Najveći broj otrova koji se nalaze u košnici unosi čovek tretiranjem pčela i isti se taloži u vosku, pa nam je zato bitan kvalitetan vosak. 4. Pčele ne otvaramo, osim ako se ukaže potreba da nekom držimo obuku o pčelarstvu. Ni na koji način ih ne tretiramo, ne hranimo i ne sprečavamo eventualno rojenje. Jednom rečju, zaboravimo na njih. 5. Društva koja prežive dobar su kandidat da guraju dalje i veštački ih razmnožavamo na proleće ili ako budemo dodatno lenji, hvatamo naš roj. Kutije u kojima društva ne prežive koristimo da se počastimo medom i da imamo spreman vosak, med i verovatno ponešto polena za ova koja razmnožavamo, uhvatimo ili kupimo novi roj. 6. Trošimo na pčele 2 dana godišnje, ne držimo više od pet košnica na jednom mestu, ignorišemo potpuno konvencionalne pčelare, jer imaju godišnju konvenciju u kojoj provereravaju da li i dalje u svojim redovima imaju najtvrdoglavije ljude. Radujemo se što ove godine projekat prirodnog pčelarstva u saradnji sa par sjajnih ljudi selimo na jos 2,3 lokacije. 7. Znamo da su napori u povratku diverziteta ključni faktor borbe za pomoć pčelama i baš zato je na fotografiji jedna od solitarnih pčela, koja ne donosi med, a čini još jedan u nizu izuzetno ugroženih bića u pustinji Vojvodini. 8. Apelujemo na vas da sadite cveće i najlakše, ostavite deo bašte, travnjaka, voćnjaka, njive, parka nepokošenim, priroda će se sama postarati da tim prostorom nahrani između mnogih drugih organizama i pčele.

Čak i kada ljudi žive u prirodi, često odbijaju da je prihvate onakvom kakva jeste. Jedan od dobrih primera za to su travnjaci. Za savršene travnjake potrebno je konstantno košenje, zahtevaju puno vode i teraju živi svet. Sa jedne strane, krtice su ovde nepoželjne, dok sa druge, velika količina bića tu nema šta da traži, kako košenjem, primera radi, ne dozvoljavamo biljkama da procvetaju. Travnjak čini i statusni simbol, pa tako komšije koje kose, čini nam se 2 puta dnevno i ponosni su na svoj travnjak, ispod oka gledaju na prostor ispred naše kuće. Ne pomaže ni činjenica da je zakonskom regulativom obavezno košenje ovih površina. Kako smo okruženi komercijalnom poljoprivredom na njivama, u gradu je beton, a ostatak čine naše lične impresije Marakane, postavlja se pitanje gde to ima mesta za divlje livade?⠀ Da se razumemo, svi želimo lepu travicu na kojoj ćemo napraviti piknik i igrati se sa decom ili životinjama, ali su male površine sasvim dovoljne za tako nešto. Dakle, da lepom travnjaku, ali ne i svuda. U Americi na primer, niču bašte na prostoru ispred kuće, što kod nas nije moguće. Međutim, ovo su neke od mera koje, s obzirom na okolnosti, sprovodimo:⠀ ⠀ 1. Travu ne kosimo konstantno i puštamo određene biljke da procvetaju.⠀ 2. Intenzivnije kosimo na prostorima blizu staza gde se kreću ljudi.⠀ 2. Formiramo zanimljive oblike, džepove, rezervisane za samoniklo bilje.⠀

Vikend naselja su još jedan primer oaze diverziteta u današnjoj Vojvodini. Nikako idealan, ali dobar primer u kom pravcu bismo mogli da idemo sa smeštanjem čoveka u prirodu. Najpre, ljudi žele šarene i raznolike vrtove i tako sade puno različitih biljnih vrsta. Vikend naselja niču na nepristupačnijim terenima, poput desne, sremske, obale Dunava. Ovde se nalazi veliki broj jaruga, strmina i lesnih kosina na kojima dominira nisko samoniklo rastinje koje čini pravi raj za živi svet, primera radi za ptice. Takođe, nimalo ne smeta ni činjenica da vikendaši nisu stalno tu.⠀ ⠀ Sa druge strane, postoji dosta ljudi koji ovde nalaze bekstvo iz grada i mahom iz neiskustva i neznanja nepravilno primenjuju hemijske tretmane, posebno kada su biljke u cvetu, što je zabranjena i najgora moguća opcija. Otkrićemo vam i jednu tajnu, na ovakvim lokacijama vas veliki diverzitet živog sveta štiti, i uz polikulturni pristup i izbor autohtonih vrsta, nema nikakve potrebe za prskanjem.⠀

Okruženje koje formiramo u našem prirodnom vrtu privlači različite organizme. Ponosni smo i oduševljeni što životinje dolaze kod nas, a suština je zapravo suprotna. Mi smo ti koji prekomerno ulazimo u prirodna staništa biljaka i životinja, često ih uništavajući. Ukoliko na vikipediji poželite da saznate o listi invazivnih vrsta, videćete da fali najinvazivnija, čovek. Odgovorni smo za narušen ekosistem, jer okupiramo sve što nam dodje šaka. Kada se nadjemo ispred neke prirodne lepote, prva misao nam je “eee da je ovo u nekoj drugoj zemlji, tu bi bio hotel sa puno zvezdica”, dok se mi borimo za ideju “hajde da ovu lepotu ostavimo baš takvom kakva je”.

Naše usko okruženje vezano je za Frušku Goru, u kojoj su šume nekada bile dominantne i pošumljavanje je preko potrebno. Međutim, šuma čini samo jedan od tri važna bioma našeg podneblja. Drugi su ekosistemi vezani za vodu, o kojima smo puno pisali. Biom koji smo najmanje pominjali čine nepregledna travnata prostranstva, koja se u tropskim predelima nazivaju savane, a u našim kontinentalnim regijama severne hemisfere, stepe. U stepama nema puno drveća, već preovladava nisko rastinje i dominantno trave. Ova prostranstva nekada su činila autoput od centralne Evrope, pored Crnog Mora i Kaspijskog jezera, do daleke istočne Azije, po kom su na konjima krstarile različite civlizacije, od kojih je definitivno najpoznatija ona Dzingis-kanova. Konj, jedan od krupnih biljojeda, zajedno sa bizonom i dosta ranije mamutom, činio je prvi uslov postojanja stepa, kontrolišući rast drveća, dok zebra, slon ili bivo rade isto u savanama. Drugi uslov su klimatski faktori, kako ove regije nisu imale stabilnu i dovoljnu količinu kiše, da omoguće postojanje šuma (npr. danas u Vojvodini zbog klimatskih promena to nije slučaj). Međutim, najveće bogatstvo stepa činilo je bogato tlo, koje je kroz eone transformisano u jedno od najkvalitetnijih tla naše planete, baš zahvaljujući krupnim biljojedima i niskorastećim vrstama. Ovim biljkama je koren uvek u zemlji i čini katalizator mikrobiologije tla, u kojoj najveću ulogu imaju svemoćni fungusi. U našem regionu, stepa je u prošlosti bila vezana za širu okolinu reke Tise i danas postoji samo u rezervatima, kako su krupni biljojedi istrebljeni, a stočarstvo unisteno. U beskonačnoj ravnici, danas se gaje različite konvencionalne kulture, dok se okopavanjem i vestačkim đubrivom ovaj prostor pretvara u pustinju, kako bogati černozemni sloj tla ima svoj rok trajanja. Krupnih biljojeda davno više nema, a bogati biodiverzitet sveden je na par vrsta, koje su se prilagodile novom sistemu. Na fotografiji je mužjak stepske eje (Circus macrourus), koja se tako zove na srpskom jeziku, verovatno jer je neko od biologa želeo da sačuva postojanje reči stepa, makar u imenu ptice.

Ose umeju da pokvare piknik ili da budu dosadne kada uđu u kuću. Posebno ovih dana, kada traže ušuškano mesto gde će provesti zimu u hibernaciji. Sve ose koje u ovo doba godine vidimo su matice i one koje prezime će na proleće zasnovati svoje leglo. Pored negativnih osobina, po kojima su poznate, ose su najkorisniji prirodni predatori i nemamo načina da im se dovoljno zahvalimo na kontroli štetočina u našoj bašti ili voćnjaku. Postoje socijalne ose koje prave gnezda slično pčelama, one koje žive same, a tu su i parazitske ose koje jaja polaži u druge organizme, kojima se njihove larve hrane. Jedno im je zajedničko, sve su surovi i neumoljivi predatori. Gusenice ili biljne vaši, nemaju nikakvu šansu protiv osa i zato je ova na slici dobrodošla da se sakrije u naš staklenik.⠀ ⠀ Često smo ubeđeni u neka svoja shvatanja sveta i teško nam je da vidimo širu sliku. Pčelari vode borbu sa osama i nažalost ih masovno ubijaju, dok je činjenica da ose nemaju nikakvu šansu protiv jakog pčelinjeg društva. Slaba pčelinja zajednica će imati problema sa osama ali razlog treba tražiti u količini meda koju smo pčelama uzeli, hemijskim preparatima kojima smo pčele zatrovali ili genetici pčela koju smo selektovali da samo donosi med i maksimira naš profit, bez mogućnosti da se brane. Moramo razumeti stvari i širiti svoje znanje, čime god da se bavimo. Pčelarima nisu problem ose, isto kao što za zaganjeni vazduh nije kriv izostanak košave, nego užas koji stvaramo praveći električnu energiju.

Ćao svima, ja sam preistorijsko biće i motam se po ovoj našoj planeti milionima godina. Većinu svog života provodim u vodi, hraneći se različitim insektima, a posebno volim larve komaraca. Kada razvijem krila, napuštam vodu i tamanim odrasle komarce. Ne postoji insekt koji može da leti iole brzo kao ja niti da vidi kao ja, a kako čujem da imate problema sa komarcima možda biste mogli manje da me uništavate.

Stršljen se smatra za štetočinu i ljudi preziru ovo biće. Međutim, kao što to obično biva, nije sve crno niti belo. Istina je da veličina žaoke, najveće društvene vrste iz porodice osa, može da izazove ekstremno jak bol, stršljen ne ubada tek tako. Ovaj na fotografiji, bolje reći sa ova, radilica, nije ni pomislila da nas napadne, dok smo se igrali, dobrih desetak minuta, u pokušaju da je lepo uslikamo (i na kraju omanuli). Nikada nismo videli agresivnu jedinku, i ova bića su vrlo fina, potpuno pitoma u poređenju sa, recimo, običnom osom. Problem nastaje kada se čovek približi njihovom gnezdu, jer kada se osete ugroženim vrlo su agresivni i mogu ozbiljno da naude čoveku. Iz tog razloga treba izbegavati bilo kakve zatvorene šupljine u okolini kuća, a najčešće ih iz neznanja ljudi formiraju u okviru fasade. Takođe je opasno kretanje kroz duboku travu, jer stršljeni često svoje gnezdo upletu u nisko rastinje, a kada čovek nehotice šutne njihov dom postaje vrlo opasno. Evropski stršljen je nepravedno omražen i od strane pčelara, premda jaka kolonija pčela bez problema može da se odbrani. Azijskog stršljena još nismo videli, iako se pojavljuje, ali to je druga tema. Larve stršljena su mesojedi i hraneći ih, ova bića pod kontrolom drže veliki broj organizama koji prenamnoženi mogu naškoditi bašti, takođe vrše oprašivanje i pasivno pomažu pčelama, tamaneći moljce.⠀

Punoglavci ne jedu larve komaraca i samo se retke vrste žaba u svom najranijem životu hrane njima (nema ih kod nas). Međutim, ove dve vrste povezane su po tome što konzumiraju istu hranu i u stadijumu larve žive zajedno. Na taj način, iako bez direktne povezanosti, ove vrste utiču jedna na drugu, rezultat je velikog broja različitih studija. U našoj bližoj okolini nema mnogo vodenih masa, posebno jer ovog proleća manjka kiše, pa su žabe prepunile naše novo jezero. Kako u novom i starom jezeru proteklih godina, jedva pronađemo po koji larvu komarca, postoji mogućnost da su punoglavci jedan od razloga za to. Bilo kako bilo, drago nam je da u našim jezercima nema komaraca. Posebno imajući u vidu da smo posle dugačke terapije uspeli da izlečimo psa Lea od srčanog crva, parazita čiji je prenosilac upravo komarac. ⠀ ⠀ Za prenamnoženost komaraca isključivo su krivi ljudi, uništavanjem staništa njihovih predatora, sa jedne strane, kao i direktnim trovanjem koje ubija i njihove prirodne neprijatelje. Oni se znatno sporije razmnožavaju, dok nova generacija komaraca stiže za 10ak dana. Kao što smo sada naučili, značajno opadanje populacije vodozemaca na planeti, još jedan je direktan razlog za problem sa komarcima. Diverzitet ekosistema je glavni pokretač prirode i ovo je samo jedan od primera njenog složenog mehanizma. Kad god prirodi civilizacija staje na put, ona se menja i formira novu složenu jednačinu sa nama mnogim nepoznatima. Jednačinu u kojoj neće biti ljudi ako nastavimo ovim putem.⠀